Ekološka tvorevina

Kroz milenijume je u upotrebi ekološki najčistija tvorevina koja je ikada napravljena. Koristi se na svim kontinentima. To je proizvod ljudske borbe da se olakša život, a da se ničim ne ugrozi priroda. Na Balkanu se često pominje vodenica u srednjevekovnim darovnim spisima. Car Dušan je u svom zakoniku jasno definisao prava vlasništva nad vodenicama kao i pravo na korišćenje vode. Taksa za prodaju vodenice iznosila je ravno onoj za prodaju celokupnog imanja. Još od tada je poznato pravo preče kupovine koje se kasnije proširilo na druge pojmove. Veoma su zanimljiva različita rešenja na čitavom Balkanu o pravima korišćenja vodeničnog kamena. Postoje vrlo složene šeme za suvlasničke kvote. Obično važe generalna rešenja za ceo kompleks vodenice, a po negde važi jedna varijanta za nekretnine, a druga za mehanizme. Mnogi nazivi delova na vodenici su univerzalni na čitavom Balkanu u Češkoj i Poljskoj. Većina izraza potiče iz staroslovenskog i nešto malo iz grćkog jezika.

Sumorne su prognoze da će u budućnosti biti sve manje tečnih energenata. Smatra se da to može da se desi vrlo brzo. Činjenica je da se energija i pored toga neracionalno troši. Ovo je moj pokušaj da dam neki doprinos optimalnom korišćenju vodne energije na manjim vodotocima, a kroz malo opširniju priču o vodenicama. Treba znati da ih je u vreme dinastije Obrenović u Srbiji bilo preko sedam hiljada. Danas ih nema više od stotinak koje rade.

Princip rada vodenica na svim geografskim područjima je isti. Manje razlike postoje u načinu prenosa obrtnog momenta do kamenja. Tehnička usavršenost pojedinih mehanizama je odraz opsteg tehničkog napretka određene sredine. U nekim područjima Jugoistočne Azije i Južne Amerike vodna kola se prave od minimalno obrađenih prirodnih elemenata (bambus i sl.), a u tehnički razvijenim područjima od hromiranih čelika.

 

Tradicija

U visokim oblastima Himalaja u državama Nepal, Pakistan, Indija, Burma i drugim ceni se da ima preko 200.000 vodenica sa pogonskom snagom od svega 300-400W do par kilovata. One su vekovima mali centri oko kojih se odvija život udaljenih planinskih naselja. Vlade tih država čine velike napore da poboljšaju efikasnost tih vodenica edukujući lokalno stanovništvo da ih preuređuju i za druge funkcije (proizvodni pogoni na vodu i za proizvodnju struje). Mnoge vodenice su pravljene na tradicionalan način i imaju efikasnost od svega dvadesetak procenata (mlaznice su postavljene skoro vertikalno). U mnogim područjima nema struje pa se čini sve da se obezbedi barem nužno osvetljenje preko alternativnih izvora energije. Oni su po nekad snage od svega 50 W.

Ova vodenica u Nepalu samelje dnevno 20-30 kg materijala. To su obično neke vrste bobica, poznate samo u tim nepristupačnim područjima, koje se mukotrpno skupljaju i suše. Često se izgubi više dana u pešačenju i čekanju da se samelje desetak kilograma brašna. Vodeničar ostvari dnevni prihod od 2-3 kg ujma (ušura). Tradicija je da se kamenje montira u nivou poda. Okolo su postavljene četiri daske kao graničnici pa se brašno zbira u krug oko kamena.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Geografski položaj

Objekat Velika vodenica se nalazi na 14-om kilometru puta Kruševac-Kopaonik, na 20 m od autobuske stanice u selu Šogolj, a na 194m nadmorske visine.

Mala (Nikicka) vodenica u Jablanici i Velika (Lukina) vodenica u Šogolju

Vodenice je izgradio Nikić Luka, rodjen 1819. god. od oca Nikodija (Da)Vidovića, koji se doselio u dolinu reke Rasine iz sela Mrče kod Lukovske Banje. Luka je nastavio tradiciju svoje porodice. Prvo je napravio strugaru na vodeni pogon u podnožju planine Jastrebac, iznad sela Jablanica, na desnoj reci ili kako je meštani zovu na Velikoj reci. To mesto se i danas zove Lukina strugara. Svu potrebnu gradju za izgradnju vodenica je tu preradjivao, a potom je odvlačio do objekta putem koji je sam probio (narod zove Lukin put), jer prolaz niz reku tada nije bio moguć. Zatim je napravio Malu vodenicu u selu Jablanica sa dva kamena, na Jablanickoj reci 1842 god. (koja i danas radi). Potom je prionuo na najzamašniji poduhvat toga vremena u čitavom regionu. Oko 1848. god. počeo je sa izgradnjom Velike vodenice, kako su je tada zvali u selu Šogolj sa šest kamenova. Reka Rasina je obezbedjivala vodu za vodotok (vadu) za napajanje vodenice u duzini od 2300m i širini 3m, kroz plodno polje. Sve je prokopano ručnim alatom. Govorilo se o pozajmici pune torbe zlatnog novca (dukata) od porodice Bekrić iz župskog sela Donji Stupanj da bi se isplatili angažovani radnici.To je bio neviđeni poduhvat tog doba.

Luka Nikić je ziveo 81 godinu. Imao je četiri sina i dve ćerke (link rodoslov). Umro je 1899. godine, a sahranjen je na seoskom groblju u Jablanici gde postoji nadgrobni spomenik.

Vodenica je u nepromenjenom stanju radila do osamdesetih godina XX veka. U toku prvog svetskog rata čitavih šest godina bila je u nadležnosti države i mlela je za državne i vojne potrebe. To se dogodilo i u toku drugog svetskog rata kada je isporučivala na stotine tona brašna vojnoj upravi. Prilikom miniranja obližnjeg mosta od strane partizana pred kraj drugog svetskog rata zapadni zid vodenice je odleteo u vazduh. To je tako "dobro" uradjeno da drvenom mostu ništa nije falilo. Ubrzo je vodenica obnovljena i nastavila sa radom.

 

Konfiskacija

Godine 1950-te je izvršena konfiskacija kompletne imovine mom dedi soluncu Lukić Vojinu iz Jablanice, jer nije ispunio propisanu kvotu za obavezni otkup. Tadašnje vlasti su ga proglasile za narodnog neprijatelja, oterale ga u Požarevac na robiju i oduzele mu sva građanska prava. Prilikom pljačke formirali su povorku dužu od pola kilometra. Sve pokretno od stogova sa senom do živine je pokupljeno pa i lične stvari koje su donele snaje u miraz, a na podrumu su izbijali okvir vrata da bi izbacili burad i bačve. Sva sitna i krupna stoka je odvedena. Doušnici zlotvorske vlasti iz familije nisu bili zadovoljni što nije obuhvaćen i njegov deo Velike vodenice u Šogolju. Kroz mesec dana su novim rešenjem i nju konfiskovali. Poznat je podatak o krvoločnosti nekog Verka iz bliže okoline koji je tukao privedene mlađe žene na saslušanjima dok se ne bi upišale. Sve su posle toga postajale invalidi. Poznat je i bombaški napad OZN-e na porodicu Savković u zaseoku Erci gde je ubijeno petoro nedužnih žena i dece u kolevci. Kažu da je to uradio poznati ubica Sava. Za to nije niko odgovarao kao i za streljanje golobradih mladića iz Toplice u obližnjim zabranima. Njihova imena nisu ni zabeležena. Nedavno je RTS objavio dobro skrivani podatak da je od oslobođenja 45-te bez suđenja likvidirano preko 20.000 mlađih građana Srbije. Sremski front i Goli Otok su posebne priče. Kaže mi Aleksandar iz Doljana da je tadašna vlast vodenicu koristila da bi špijunirala narod. Često su radnici OZN-e noću tamo svraćali da se informišu o građanima. Svi vodeničari iz tog doba su morali da referišu o svakome za koga su pitani. Mene su kao devetnaestogodišnjaka (jer sam unuk Voje Lukića) naslikali od glave do pete u dosijeu u regionalnom centru. To su potegli već kod prvog pokušaja da se zaposlim u Kruševcu. Rekli su mi tada da sam špijun i da nigde ne mogu da radim u ovom gradu. Jedan kapetan, prezivao se Najdov mi je to pokazao kasnije, kad sam otišao u vojsku. Nikad mi više nije padalo na pamet da pokušam da se tu zaposlim. I danas mi nije jasno šta je ceo DB tražio na sahrani mog dede sedamdesetih godina. Ne znam da li ih je bilo stid šta su uradili ili su hteli da još jednom demonstriraju svoju neograničenu drskost i moć. I pored toga što su mu sve pokupili neviđena propaganda vlasti ga je i dalje držala za dežurnog krivca za bilo šta loše u ovom kraju. Veći broj meštana je to prihvatio i podržavao takvu priču ne bi li se dodvorio tadašnjim vlastima. Tom pričom je zaluđivan narod da se ovaj ne bi prizvao pameti. Novinarima početnicima je bila odskočna daska blaćenje imena Vojina Lukića iz Jablanice. Smetao im je svako ko je nešto stvorio teškom mukom. Veoma su cenili one koji su klicali: Tito partija. Masovno su ih primali u svoje redove u to vreme kako bi od njih stvorili poslušne "samoupravljače". Koje crno samoupravljanje? To je bila najveća prevara u srpskoj istoriji. Nekako tih godina doneti su i poznati amandmani koji su dodatno "uredili" Srbiju. Šaputalo se kako srpsko rukovodstvo samo zna da pijanči i gleda u svinjsku glavu na tanjiru. Govorilo se u poverenju da je tada bila na vlasti "pseća brigada".

Do sedamdesetih godina vodenicom je gazdovala područna zadruga. Ona je imala ideološki zadatak sprovođenja vlasti nad seljacima. Najmasovnije pljačke sela, posle obaveznog otkupa pedesetih godina, su se tada odigravale. Sudbina vašeg znoja preko cele godine je zavisila od svakog zadružnog pacova. To su bili "specijalno" provereni kadrovi. U to vreme su nestale na stotine hektara vinograda na padinama u rasinskom kraju. Novine su pisale da je mesna zadruga tih godina imala najveće plate u Srbiji. Običan narod je masovno morao da ide da nadniči u Vojvodini da bi preživeo. Otuda tuga kod tih odabranih što se ne vrate drug Tito i ta pljačkaška vremena. Tih godina zadruga je prodala dobar deo te konfiskovane imovine. Tada je prodat i jedan deo vodenice mojoj majci, a ostatak drugim licima.

Direktor zadruge je bio u svim komisijama za povraćaj te nepravedno oduzete imovine, po zakonu koji je donet devedesetih. Da čudo bude veće opet su potezali za onim dosijeima. Jedan visoki funkcioner jedne dugo vladajuće stranke kaže kod kafane Top: svima možemo da vratimo, ali njima nikad. Iz dalje priče se videlo da je on sledbenik gore pomenutih proverenih kadrova. Naravno, ni do danas (2012.god) to nije vraćeno (a uveren sam i da neće), a ne znam ko ih sada ometa. Veliki broj ljudi je fiksiran za taj ideološki mrak. Pa setite se samo imena sportskih klubova u ovoj zemlji. Ko je upravljao njima i na šta asociraju? Realizaciju svega toga nastavljaju sledbenici u strukturama lokalne vlasti. I zvanični izveštaji na državnom nivou govore o tome, pogotovu kad je reč o opštini Kruševac. I sada u njoj neki pacov u nekoj fioci gricka naš predmet. Kažu treba ih tužiti za nečinjenje. Taman posla, da zagušimo pravosuđe koje i onako ne može da okonča predmete po dvadeset godina. Moraju da menjaju brojeve da bi ih osvežili. Broj našeg dosijea o povraćaju su menjali tri puta, normalno i sudije su se tako menjale. 'Ma ne pada nam na pamet!

Zatečeno stanje

Na dan 1. 2. 2010. god. vodenica samo što se nije srušila. Ne postoji jaz (vodozahvat), a vada (vodotok) je zatrpana celom dužinom u proseku do 1 m nanosa. Ne postoji ni jedna cev za dovod vode do vodnih kola, a ona su potpuno uništena. Crep na nakrivljenoj vodenici je potpuno propao i prokišnjava. Kompletan vodotok meštani Šogolja i Velikih Kupaca koriste kao deponiju.

Objekat Lukina vodenica nije u funkciji od 1984. godine. Naš tim je otpočeo obnovu kompletnog kompleksa od vodozahvata na reci Rasini do povratka vode u reku. Prosečan kapacitet vode Q=1 m^3/sec na bruto visini H=3.9 m. Energetska efikasnost će se sa 30% uvećati na 75% sto će umanjiti emisiju CO2 za proporcionalni iznos oko 25 kW snage.

Vodenica nosi karakteristike stila gradnje iz polovine XIX veka, jedinstvena je i najveća u čitavom regionu.

Reka Rasina od Kruševca do jezera Ćelije nekada je napajala   sledece vodenice: Ivanicka Bivolje, Rašicka Mudrakovac, Lukicka Donji Stepos, Gajicka Gornji Stepos, Dobricka i Marjanovicka Šavrane, Lukina Šogolj, Savicka Veliki Kupci, Žarevska i Bogojevicka Mali Kupci, Ćirkovicka Grkljane, Minicka Majdevo i Radojkovicka i Džamicka selo Ćelije. Danas ne radi ni jedna!

 

Tim za izgradnju kompleksa Velika vodenica u narodu poznatoj kao Lukina vodenica na lokaciji Jablanica-Šogolj, Grad Kruševac angažuje se za sledeće ciljeve:

          -zaštita dobara posebne spomeničke vrednosti

          -očuvanje tradicionalne proizvodnje zdrave hrane

          -očuvanje etno stila gradnje

          -korisćenje čiste i obnovljive energije

          -unapredjenje vodeničarske delatnosti

Ova neprofitabilna grupacija otvorena je za pristup svim građanima koji se zalažu za napred navedene ciljeve. Naš tim se trudi da aktivira ruralnu sredinu na viši način organizovanja i podsticaj korisćenja čiste i obnovljive (zelene) energije.

Reč je o vodenici familije Lukić iz sela Jablanica kod Kruševca. Ima ukupno dvadeset i sedam suvlasnika. Dok je radila vodeničari su se smenjivali po poredovničkom sistemu. Izmene su vršene nedeljom u 12 časova.

Obnova ovog objekta se finansira iz ličnih sredstava!

 

Istiniti događaj

Obrtanje pameti

Taman sam završio posao i da krenem kući kad eto ti nekih luksuznih kola iz daleka pred vodenicu. Ko je sad naš'o da dodje da melje kad će brzo mrak? Ček' da vidim sta 'oće. Kad ono izlaze dve dame doterane da valja. Dolaze pravo u vodenicu. Ne nose ništa za mlevenje, samo one tašnice. Ja onako brašnjav pred njih...Izvol'te, izvol'te... Mi bismo htele nešto posebno da vas zamolimo, platićemo. Sve što može...samo kažite...tu sam ja...počeh ja da nabrajam. Zamolile bismo vas da nam zahvatite malo vode sa vitla, ako možete. Mogu ...mogu, nije mi to prvi put. Siđem ispod vodenice i za'vatim vodu. Malo me pokvasi, ali nije to ništa za mene kad su onako lepe žene u pitanju. Vratim se gore i dam im tu posudu sa vodom. One me sad' zamole za još jednu uslugu. Treba im da pustim kamen da melje. Pa kako ću kad sam sve izmleo što je imalo, tvrdim ja pazar. Jao, molimo vas snađite se nekako. Dobro, 'ću da uzmem malo od ujma pa ću da meljem. Pre nego pustite, stavite ovo na kamen da se vrti, reče jedna. Vidim nešto zavijeno, mekano, liči na gornji deo odeće. Stavljam to na kamen i puštam ga da melje...Prođe neko vreme. 'Oće da ispadne mlivo do kraja. Treba da se zaustavi kamen. Je l' dovoljno? Jeste. Jao, veliko vam hvala. Dobro, znam voda za šta je...i kad se pogača zamesi ispod čeketala...al' ovo ne znam zašta ćete, pitam ja. One se malo nećkaše pa mi jedna šapnu: čiča, imam muža koji me vara pa ovo radim da mu obrnem pamet... Uh šta uradi', pomisli'. Što reko' za ujam? Ma ne beše mi svejedno. Mog'o sam da kažem bilo šta. Platiše mi, doduše, lepo. Bog zna kako se ispozdravljasmo i one sedoše u kola i odoše. Nedelju dana sam imao da pijem od tih para i još mi preteklo...